Дани су пролазили у неуморним пробама, испуњени знојем, страшћу и непоколебљивом вољом. Осетили су умор, али су га игнорисали. Осетили су бол у ногама, али нису се жалили. Нису одустајали ,чак ни када су осећали да не могу више.

И онда је напокон дошао тај дан, дан европске смотре. Дан да испричају своју причу и да оживе сан са сваким тактом музике.

Док су се облачили у своје ношње, њихова срца су куцала снажно, као да желе да гласно објаве тренутак. Руке су им дрхтале док су везивали појасеве, док су плели плетенице још чврће, док су последњи пут исправљали кецеље и опанке. Још један поглед у огледало – и у њему нису видели само себе већ и своје претке који су некада играли под истим небом, у истим ношњама, са истим незаменљивим пламеном у очима.

Када је дошао њихов тренутак, чврсто су се ухватили за руке и нема назад. Сада су били само они, уједињени у заједничком сну, спремни да га претворе у стварност.

У тренутку када су се рефлектори упалили и први тонови музике испунили просторију, свет је нестао. Њихова срца су куцала у истом ритму, њихови кораци су причали причу старију од њих самих. Публика је задржала дах, заробљена магијом тренутка. А они су играли целим својим бићем, као да им од овог тренутка зависи цео свет.

Када је музика утихнула и када су се последњи пут наклонили, чинило се да је време стало. Секунд, два. Тишина која је била гласнија од било ког звука. А онда – громогласан аплауз! Одушевљење које је одјекнуло салом. Сузе у очима публике, дирљивост чак и на најстрожим лицима жирија. Знали су. Осећали су.

И онда – тренутак истине.

„Прво место Европске смотре иде... нашим сјајним чуварима традиције! Вук Стефановић Караџић из Шененверда!“

Крик радости испунио је салу, сузе су текле низ узбуђена лица. Пали су у загрљај једни другима док су тела дрхтала од среће. Успели су! Њихов сан, њихов неуморни труд, све се исплатило. И тог тренутка, свет је био само њихов.

Победили су, не само за себе, већ за све оне који су веровали у њих. За своје тренере, који су их обликовали и водили. За први ансамбл, који их је подржао и бодрио. И за своје највеће навијаче, своје родитеље, мајке које су вриштале од радости очију пуних суза и снимале сваки драгоцени тренутак својим телефонима. А и по неки тата није могао да сакрије сузу радосницу.

И нису они освојили само прво место, освојили су много више. Доказали су себи да су снови могући ако им дамо цело своје срце.

Јер фолклор није само обична игра, то је њихова прича, која оживљава у сваком кораку, прича коју ће заувек носити у својим срцима.

Ови млади Вукови и Вучице, са својих освојених 99.167 поена, су европски прваци и с поносом могу да кажу „ЧИЧА ЈЕ НАШ!“